Монографија "Пејзажна културна баштина Србије" аутора проф. др Љиљане Вујковић 

Монографија „ПЕЈЗАЖНА КУЛТУРНА БАШТИНА СРБИЈЕ“ – ОБРА­ЂУЈЕ ЗЕ­ЛЕНЕ ПРО­­­­С­ТОРЕ, КОЈИ СВЕ ВИШЕ ПОСТАЈУ СПОМЕ­НИЦИ ПРИ­РО­ДЕ И ПЕЈ­ЗА­ЖНЕ КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ СРБИЈЕ.

Наме­ње­на је превас­ходно инжење­ри­ма пејзаж­не архи­тектуре, архитек­тима и свима онима који желе да се упознају са значајним исто­ријским и култур­ним наслеђем у области пејза­ж­не архитектуре, са оним значајним остваре­њима, која су настала у нашој зе­м­љи у последњих стопе­де­сет година и задржала се до данас, наравно у нешто из­мењеном облику, али углавном на просторима на којима су настајала и са је­д­и­ним циљем да пози­тив­но утичу на средину у којој се налазе, било својим естет­ским вредностима, било позитивним утицајем на окружење у смислу стварања оп­тималних услова за жи­вот, рад и од­мор.

Потрудила сам се да обухватим подручје целе Србије, али то нисам могла са под­ручјем Косова и Метохије, где ми није баш било лако да отпутујем и тамо истражим њихове паркове и друге значајне зелене површине, а наравно можда су ми промакла и нека друга остварења, о којима је већ писано, то се посеб­но односи на паркове у Вој­водини, али нисам могла а да бар неке од њих не спо­менем, јер су толико значајни да се може материја поновити и у више пуб­ли­кација.

Како је пејзажна архитектура једна комплексна област и обухвата широки дија­па­зон различитих простора, ја сам се определила за оне најзначајније који су се у историјском развоју први појавили, а то су: паркови, тргови и скверови, дрво­реди и кејови, бањски паркови, а касније меморијални паркови, парк-шуме и изле­ти­шта. Цела материја је подељена на пет по­главља развоја, па су и сами објекти пеј­зажне архитектуре сврстани и обрађени сходно пери­оду када су настали. Поред овога додато је и шесто поглавље о најзначајнијим туристичким и рекреативним подручјима, њиховом развоју и значају.

Разне културе на тлу Европе и Србије утиснуле су трагове и на вртно-архи­тек­тон­ско стваралаштво Србије. Према истраживањима С. Милинковића (1983) вртна култу­ра у Србији се разви­ја­ла у пет основних историјских периода:

1. Период средњевековне српске државе, од 10. века до пада Београ­да под тур­ску власт, 1521. године

Како су манастири били главни центри развоја културе, то се преко њихо­в­ог развоја и уређивања може пратити развој пејзажне архитектуре у Србији. Скоро сви манастирски ком­плекси лоцирани су на веома пажљиво изабра­н­им лока­ци­јама, за које су превасходну улогу имале пејзажне каракте­ристике про­­стора. Најчеће су то изоловани пунктови, углав­ном у речним долинама и из­у­зетно богатим и очуваним шумовитим крајевима.

2. Период турске доминације, од 1521. до 1804. године.

Зеленило преовлађује у слици града, али највећи део заузимају домаћи врт­ови. Они су ограђени високим зидовима и представљају сасвим интимни простор. Ја­­в­ног зеленила у турским насељима има врло мало, углавном у прочељу џа­мија, или уз неке јавне објек­те, на гробљима дуж потока и река.

Период XVIII века и даље обухвата културно уметничке везе Београда са Евро­пом, што утиче на трговачка кретања, привредни развој, политичка кому­ницирања, тј. то је период успона европских градова као урбано-планских тво­ре­вина па су се кроз поме­нуте везе и кретања у Београду уносили елементи ур­ба­низма, као градске планер­ске дисциплине, која је у Европи у то време цве­та­ла. У то доба се учвршћују народне тра­­диције грађана, рекреативни обичаји, нави­ке излажења у природу о празницима, вашарима, пана­ђу­рима и сл. Све је то имало одраза на развијање новог урбаног лика града. Формирале су се читаве град­ске четврти обојене новим начином живота, ницале су нове махале, наста­ја­ла из­ле­т­ничка места у ближој и даљој околини града.

У периоду од 1717-1739. године под аустријском влашћу Београд ме­ња лик. Варош се дели на српски део и немачки део –  данашњи Дорћол. Међутим тек пос­ле првог српског устанка ће доћи до новог урбаног преуређења гра­дова.

3. Период обновљене српске државе, од 1804. до 1914. године

Овде се истиче да Србија, почетком 19 в., тежи да изађе из културне и економске заосталости и да ублажи велике разлике између развијених европских држава и опустошене Србије са њеним неуређеним и запуштеним паланкама. 

Порушена и попалјена населја поново се обнављају на принципу тоталне рекон­струкције старих вароши, да би се што пре избрисало наслеђе турског феудалног поретка и створили нови животни услови за болји и хуманији живот људи. Насеља се планирају у ортого­налном систему, граде се многи јавни објекти окружени зеленилом. Пијаце се претварају у паркове и скверове. У улицама се подижу дрвореди. 

У Србији се јављају значајнији теоријски и практични радови из области урбанизма и подизања градског зеленила. Веома велик значај има појава и рад првог српског тео­ре­тичара урбанизма Емилијана Јосимовића чији је велики подухват у области урбанизма била реконструкција старог Београд, која је првенствено брисала заосталу оријенталну регула­цију улица, а трасирала пут новој комуналној делатности, поставивши чврсте основе новој урбаној култури. Тако, у регулационом плану Београда од 1867 године, Јосимовић даје конкретан предлог за формирање система зеленила који би се састојао од зелених поја­сева око града и унутрашњег зеленила које би алејама било повезано са зеленим поја­сом.

4. Период између два светска рата, од 1914. до 1941. године

У овом периоду интензивно се наставља подизање паркова и других зелених повр­шина како у Београду, тако и у другим градовима Србије. Развојем индустрије и пове­ћаним насељавањем, долази до гушће изградње, постепено ишчезавају баште, а дво­ришта и зеленило у њима. Хигијенске прилике у граду се све више погоршавају. Преуређује се парк на Студентском тргу, реконструише се Калемегдан и многи већ подигнути пар­кови у Београду.

Изградња и уређење бањских паркова је у току, укључујући и скверове и тргове.

5. Период за време и после II светског рата, од 1941. године до данас

У току рата, дошло је до великих оштећења што се одразило и на укупан фонд зеле­нила. Највеће акције у подизању и обнови зелених површина, после рата, биле су у Београ­ду. Поред реконструкције постојећих, учињени су велики напори на изградњи нових објеката и то: Парк Ташмајдан, Теразијска тераса, Стара Звездара, Савски парк, Спомен гробље, затим, зеленило у стамбеним насељима. У том контексту, обрађени су „Зелени простори Новог Београда“, „Парк мира и пријатељства“, Парк „Кеј“ – Савски парк, „Парк“ око згра­де бившег СИВ-а, „Спомен парк „Шумарице“ у Крагујевцу, те Меморијални парк „Ја­јинци“. Следи „Чачалица“ – Меморијални парк града Пожаревца, потом, Парк шума „Бубањ“ у Нишу који изазива безброј асоцијација, од излетничких до патриотских и историјских. Овде спада и Спомен парк у Сремској Митровици обрађен у „простор као споменик“. Посебно се са уметничке стране одликује Спомен парк „Слободиште“ у Крушевцу, чије се главно композиционо решење састоји у моделовању рељефа и чистим травним површинама које тај рељеф потенцирају све то допуњено скулпторским елементима од камена. Вреди истаћи и Спомен парк „Брдо мира“ у Горњем Милановцу који има посебан значај као историјски, културни и рекреативни предео са истакнутим меморијалним карактером.

6. Туристичка и рекреативна подручја

Поглавље 6. приказује „Рекреацију у Србији у 19 и почетком 20 века“. До половине 19 в. рекреација Београђана је најчешће била везана за кућу, односно кућни врт. Град, у то време није био опремљен јавним објектима за рекреацију. Колективни облици рекреације који су се у то време упражњавали, углавном су били изласци у природу у традиционалне дане, неколико пута годишње. 

Полазећи од све већих потреба за коришћењем слободног простора у коме се човек може релаксирати и обновити своју психофизичку енергију, парк шуме и заштитне шуме са ливадским просторима добијају суштински значај за рекреацију, рационални и хумани живот савременог друштва и појединца, који живе у вештачки створеном амбијенту градо­ва и индустријских центара. 

Организација рекреационих територија није могућа без одређених потенцијалних мо­гућности природног предела, његове издржљивости на рекреациона оптерећења, повезана са одређеном тенденцијом функционалног кроишћења – одмором у шумској средини, у води, на ливадама и у комбинацијама различитих компоненти природне средине.

Монографија приказује и „Значај и утицај водених површина на организовање рекре­ације“ где су обрађени рекреативни центри на води као што су „Ада Циганлија“ са свим њеним природним и створеним потенцијалима, затим, „Велико ратно острво“ и „Ада Хуја“.

Такође су  обрађени су „Значајни створени природни и рекреативни ресурси у Србији“ као: „Опленац“ – маузолеј династије Карађорђевић, те парк-шума „Борјак“ у Врњачкој Бањи, Меморијални парк „Тршић“, те „Царска бара“ – резерват природе и заштићено добро и „Засавица“ као специјални резерват природе, као и „Обедска бара“. 

Велику захвалност дугујем рецензентима ове књиге: проф. др Добривоје Тошко­вић, нау­­чни саветник и редовном члан Академије инжењерских наука Србије и проф. др Нађи Куртовић, редовном професору Архитектонског факултета у Новом Саду, који су ми указали на неке пропусте и недоречености, које сам успела да у потпуности от­клоним. „Писац је себи по­с­тавио тежак задатак (и успео да га добро реши): да свестрано и продубљено расветли материју пејзажне баштине Србије, како по градовима, тако, и у ширим просторним цели­на­ма и, да прикаже шта је у њима специфично а шта заједничко“ (проф. др Добривоје Тошко­вић). Реч је о културној пејзажној баштини, која је, колико сложена, толико, мало истражена област.

Љиљана Вујковић

Књига се може поручити код аутора, телефон: 064-2422584 или на мејл: ljiljanav19@gmail.com